Za Milovana Đerića bi oni koji ga poznaju rekli da je tipičan Hercegovac. To je čovek koji nikada ne žuri, ali sve stigne da uradi. Kažu i da čita sam koliko svi u selu zajedno, ako se ne računaju školska deca.
Iako je dobro zagazio u devetu deceniju, doskora je svaki dan prelazio dva kilometra da bi iz Gračanice došao u Gacko na kafu. Tu svoju dnevnu pešačku rutu je zbog vrućine proredio ovih dana.
Sa četvoro dece, četrnaestoro unučadi i dvoje praunuka, može se reći da je živeo jednim bogatim i ispunjenim životom.
A počeo ga je 1932. Godine u Šipačnu, selu koje pamti po teškom životu i napornom radu.
U Šipačno je, posle pola veka, otišao prošle godine. Kaže, ne bi ni tada da nije morao zbog sahrane. Sada je još veća pustinja. A nekada je, priča, samo iz njegove kuće bilo 23 muške glave, jer su se u to vreme samo one brojale.
Knjige su mu bile najveća pasija. I danas mnogo čita, samo što kaže, ne pamti kao nekad. Na pitanje, šta sad čita, kaže šta stigne, upravo je završio knjigu o Pridvorici.
Osim u čitanju i odmaranju, penzionerske dane ispunjava i druženje. U lepu aktivnost spada i odlazak na kafu.
Skeptičan je prema mladim generacijama. Osim što malo čitaju, nemaju ni strpljenja da čuju iskustva strarijih.
Razgovor uz kafu sa Milovanom Đerićem poslušajte u tonskom prilogu:
Подијели:
