Бивша Југославија могла се похвалити једним од најквалитетнијих фудбалских такмичења у Европи, посебно од шездесетих па до краја осамдесетих година прошлог вијека. Фудбал је био страст, играо се за публику, трибине су биле пуне, на терену мајстори, а квалитет је произлазио и из чињенице да играчи нису могли напустити државу до 27. године.
У тој јакој конкуренцији и један Гачанин оставио је неизбрисив траг.
Када би се отиснули у неки европски клуб, направили би додатни искорак. Уз велику четворку, своје шампионске узлете имала су и два сарајевска клуба. Сарајлије, али и сви они којима је плава боја ближа срцу, носталгично се присјећају 11. јуна 1972. године, када је Жељезничар подигао трофеј.
Грбавица је била пуна, са 51 бодом освојили су титулу шампиона Југославије, испред Звезде предвођене Драганом Џајићем, а један од рекордера по броју одиграних утакмица у „плавом“ дресу био је Благоје Братић, капитен клуба. Носио је ореол легенде у граду на Миљацки, због чега је и добио надимак Гроф. У суперлативима о Братићу говорио је и „Жељова“ легенда Никола Никић. Како каже, такав борац и мајстор не рађа се сваки дан.
– Имао је надимак Гроф, замислите колико је онда имао поштовање, а и данас га, иако је, нажалост, преминуо, има у Сарајеву. Био је невјероватан играч и велика људина ван терена – почиње причу Никић.
Како каже, управо Братић је „крив“ што је и он обукао „плави“ дрес.
– Још ме нешто веже за њега. Да њега није било, никад не бих дошао на „Грбавицу“. Играо сам у градачачкој Звијезди и играли смо против Јединства из Брчког које је предводио Братић. Братић ме препоручио, јер сам у два меча против њих тада постигао три гола и популарни Гроф јавио је Ивици Осиму да обрате пажњу на мене. Већ сам имао 23 године. Захваљујући њему отишао сам у свог Жељу – рекао је Никић.
Било је право уживање гледати Братића како „гине“ на терену, а био је и миљеник публике.
– Био је борбен, толико да за њега није било изгубљене лопте, чак и када иде у аут, он није дозвољавао да изађе. Невјероватно је колико би пута уклизао на једном мечу. Није Пеле рекао случајно да га је баш он најбоље чувао. Био је, у позитивном смислу, противничким играчима досадан као крпељ. Код те генерације можда је лопта могла да прође, али играч никако – присјећа се уз осмијех Никић.
Братић је на почетку хтио је да буде центарфор, ипак, тренер Милан Рибар препознао је код њега комбинацију офанзиве и дефанзивних замисли и нашао за њега идеално мјесто у везном реду.
– Причао ми је Ивица Осим о томе да је Братић првобитно желио да буде шпиц. Букал је био шпиц, Јелушић и Делушић по крилу, а по физиономији тренери су препознали да је му је мјесто у везном реду. Братић је био омален и набијен, најсличнији Полу Брајтнеру. Рибар је нашао право мјесто и ту се наша легенда и прославила. Лотар Матеус ме неодољиво касније подсјећао на Благоја Братића, додуше Нијемац је био мало офанзивнији – рекао је Никић.
Остала је и култна фотографија када мијења дрес са Пелеом.
– Пеле, који је тада био најбољи играч на свијету, па можда и свих времена, размијенио је дрес са Братићем, пружио му руку иако га је у том мечу намучио. Играо је тада за репрезентацију Југославије, то је као сада да играте за Бразил. Та селекција била је прави дрим тим – додао је Никић.
За репрезентацију је одиграо укупно три меча.
У Фојници га и данас одмила зову Блажо
У Фојници, гдје је рођен 1946. године, и данас га одмила зову Блажо. Његова родбина кроз сјету, осмијех, али и понеку сузу присјећа се легенде која је помјерила фудбалске границе, а због њега су готово сви у том периоду навијали за Жељезничар.
Блажо је у Херцеговини био фудбалско божанство. Ранко Братић истакао је да су му се дивили и противнички играчи. У њему је био усађен менталитет побједника, а није имао лак животни пут.
– Родитељи су са шесторо малољетне дјеце 1949. године отишли за Вогошћу, а почео је играти фудбал у локалном Претису, гдје је тада показао да одскаче од саиграча. У „плавом“ дресу одиграо је 343 првенствена и куп меча за Жељезничар, по чему је рекордер – рекао је Братић.
Ипак, како каже, мало позната чињеница је да су само секунде дијелиле Благоја Братића од тога да обуче дрес загребачког Динама.
– Било је то 1963. године. За њега се прво заинтересовао Динамо и пошао је на жељезничку станицу на пут према Загребу. Ту га је срео пријатељ Душко Јовановић који је већ тада играо за „Жеља“, а прије тога за Претис и убиједио га да остане. Вратио се кући, а од 1964-65. године постаје незамјењив у дресу Жељезничара – додао је Братић.
Био је пун духа, волио је друштво, причао је вицеве, с њим никад није могло бити досадно, а никада није заборавио ни родни крај, у којем је посљедњи пут био 2007. године, мало прије смрти.
– Волио је Херцеговину и у Фојницу је долазио често, кад год би нашао времена. Играо је и локалне турнире, ми бисмо га на то натјерали јер је био велика звијезда, а куриозитет је био да смо на једном турниру у истој екипи имали једног од оснивача РТРС- а Илију Гузину и легенду Жељезничара Благоја Братића – рекао је Братић нагласивши да је својевремено био и велики боем.
По завршетку фудбалске каријере као тренер предводио је више клубова, а, између осталих, Искру из Бугојна увео је у највиши ранг југословенског фудбала. Уз то, био је и селектор репрезентације Малезије, а у Канади, тачније Торонту, гдје је и провео посљедњих 15 година живота, преминуо је 2008. године.
Подијели:
