„То је наша будућност. Будућност је у васкрсењу, у блаженству наше душе. Ако нема крста часног, онда нема слободе, нема ни васкрсења. Односно Христос је то васкрсење, своју душу треба да уобличимо у хришћанку, да личи на Христа, а то је та божанска васкрсна сила којом ми нашу душу напајамо захваљујући Христу васкрсломе,“ ријечи су игумана Манастира Завала Василија.
На Видовдан 28. јуна 2024. окупили су се Срби да обиљеже славу Храма Светог Цара Лазара у Придворици, гдје је служена литургија и одржан помен невино страдалим жртвама на Бадњи дан и Божић, те несрећне 1942. године када су животе изгубили чланови породица: Аџић, Гојковић, Додер, Леро, Носовић, Пушара, Скоко, Терзић и Хрњез. Њих више од 165 је изгубило живот овдје, а на споменику је забиљежено и једно безимено дијете.
Присутни кажу од 2002. почиње Васкрс Придворице. Црква је обовљена од 2006. до 2009., када је освештана, великом упорношћу Гачана и тадашњег свештенства.
Прошле године у њој се крстила дјевојчица, потомак по женској линији страдалих Гојковића, а породица планира и крштење једне мале Данице.
Са страхом у срцу и вјером у Бога Срби су у петак славили васкрслог Христа на мјесту које је дуги низ година било потпуно заборављено. Метох Манастира Завала ова Црква је постала прије десетак година, рекао је тадашњи гатачки парох Велемир Ковач.
Он сам је изразио велику нејвјерицу, сматрајући да је након 22 године откад су први обновитељи дошли на ово мјесто, вођени провиђењем, право чудо видјети дјецу која са осмјехом на лицу играју коло. ( КУД „Зеленгора“).
Према сјећањима малобројних потоматака, игром случаја крвави Божић у овом селу преживјела су само четири млада мјештанина, два Аџића, и један Носовић и Гојковић. Преживјели су зато што нису били ту, већ код родбине, један од њих је био полазник у мајчином селу.
Трагедију нису очекивали, тако да је нису могли избјећи. Страдали су сахрањени тек у априлу 1942. године, јер је те године био незапамћено висок снијег, у овом сњегопадном подручју.
Остаје упамћено да су три дјевојке скочиле у Неретву, да не би допале у руке нечасних. Људи из села увијек се сјећају кроз сузе те и осталих прича, које говоре само о великом звјерству дојучерашњих комшија.
Књижевник Вук Драшковић у роману „Нож“ открио је страдање у Придворици широј јавности, а истина се и даље крије. Нема потомака страдалих, јер их није ни могло бити, затрте су цијеле породице, као и у бројним другим српским страдалним мјестима у Херцеговини.
Кажу Манастир се сам диже, прилозима знаних и незнаних људи, којима захвалнице стижу и од људи, али и оне много важније, од Бога.
Али, зато су остали потомци убица. Но, наша Црква и даље поручује спасење је у миру, духопоклоњењу, добрим комшијским односима и васкрсењу.
Јер, ако их не стигне људска, свакако ће их стићи божија правда. Са том поруком из Придворице на Видовдан 2024., неизговорена гласи- догодине у Призрену.
Репортажу снимљену у Придворици 28. јуна 2024. слушаћете у програму Радио Гацко сутра 01. јула 2024. године од 13 часова.
Подијели:
